„Industrijski pasoš“ Crne Gore: Ima li velike industrije – i zašto ne

Industrija predstavlja značajan privredni potencijal Crne Gore, a njeni rezultati usmjeravaju i ekonomsku politiku. Istorija je dokazala da su industrija i ekonomija u uzročno-poslijedičnoj vezi, a to možemo i danas posvedočiti. Što je veći industrijski zamah, više je pogodnosti za privredu i društvo jedne zemlje. Inovacije, zelene agende i tehnološki trendovi koji se munjevito razvijaju dopiru i do ove oblasti, pa će od toga zavisiti i cijelokupni prosperitet, smatraju stručnjaci.

Strukturu industrijske proizvodnje čine prerađivačka industrija, snabdevanje električnom energijom, gasom i parom i vađenje ruda i kamena. U zavisnosti od toga koja dominira može se formirati svojevrstan „industrijski pasoš“ države. Preliminarni podaci koje je objavio Monstat idu u prilog Crnoj Gori, pa se postavlja pitanje da li to znači i da je velika industrija na pomolu?

Kako se zaista razvija crnogorska industrija i kakva joj je perspektiva za „Moju djelatnost“ objašnjava profesor dr Goran Radosavljević, prodekan FEFA fakulteta i direktor FEFA Instituta Univerziteta Metropoliten u Beogradu.

„Iako kvartalni podaci Monstata pokazuju rast industrijske proizvodnje od 15,3 odsto u četvrtom kvartalu 2024. godine u odnosu na isti period prethodne godine, posmatrano na godišnjem nivou imamo stagnaciju u 2024. u odnosu na 2023. godinu (međugodišnji rast od svega 0,2 odsto)“, kaže Radosavljević.

Precizirao je da je stagnaciji industrijske proizvodnje u 2024. godini najviše doprineo pad proizvodnje energije (prosečno čak 15 odsto u 2024. u odnosu na 2023. godinu) i trajnih proizvoda za široku potrošnju (27,4 odsto). Istovremeno, dodaje, prerađivačka industrija učestvuje sa manje od četiri odsto u bruto dodatoj vrijednosti u Crnoj Gori (BDV predstavlja neto onoga što se novo proizvede u zemlji bez poreza), a ukupna industrija oko 11,5 odsto (što su podaci za 2023. godinu).

Ovo sa jedne strane ukazuje na nizak nivo razvoja prerađivačke industrije u Crnoj Gori, ali i na veliki značaj industrije niže faze prerade (i samim tim manje dodate vrijednosti), kao što su proizvodnja energije, sirovina i poluproizvoda.

„Dakle, bez poznavanja same industrije u Crnoj Gori, na osnovu analize rezultata, može se zaključiti da Crna Gora nema veliku prerađivačku industriju, već da u strukturi privrede dominiraju neki drugi sektori“, kaže naš sagovornik. Kao primjere navodi poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, koji učestvuju u formiranju BDV-a sa oko 6,2 odsto, zatim trgovinu na veliko i malo sa čak 17,1 odsto, usluge smještaja i ishrane 11,5 odsto, poslove sa nekretninama 6,6 odsto i tako dalje.

Koje industrijske grane su najdominantnije?

Na osnovu zvaničnih podataka iz 2023. godine, najdominantnija grana industrije je proizvodnja energije, koja učestvuje sa oko 40 odsto u ukupnoj dodatoj vrijednosti industrijske proizvodnje Crne Gore. Učešće prerađivačke industrije je nešto manje, oko 34 odsto, a zatim slijedi vodosnabdevanje sa 13,7 i rudarstvo sa 11,4 odsto. Radosavljević dodaje da se ova dominacija proizvodnje energije u odnosu na prerađivačku industriju javlja u 2023. godini više kao deo trenda rasta cijene energije na svetskom tržištu.

„U prethodnom desetogodišnjem periodu ipak postoji neznatna dominacija prerađivačke industrije u odnosu na proizvodnju energije. U okviru prerađivačke industrije, prema zvaničnim podacima, najznačajniji su sektori proizvodnje osnovnih metala, proizvodnje drveta, prehrambenih proizvoda i osnovnih farmaceutskih proizvoda. Drugim rečima, dominiraju sektori niže faze prerade i samim tim niže dodate vrednosti“, kaže profesor Radosavljević.

Potencijal u proizvodnji hrane

U skladu sa globalnim kretanjima potencijal je u proizvodnji energije, ali ona nije najvažnija.

„Sudeći prema trenutnom stanju, svakako da postoji potencijal u proizvodnji energije, pre svega zelene energije i mislim da je to segment koji je potrebno dodatno analizirati. Ovo ima dodatni značaj kada se uzme u obzir i potreba da se određeni kapaciteti za proizvodnju električne energije iz uglja zatvore u bliskoj budućnosti. Međutim, mislim da najveći potencijal postoji u industrijama koji proizvode inpute za sektore koje najviše doprinose BDV Crne Gore“, ističe naš sagovornik.

„Tu pre svega mislim na proizvodnju prehrambenih proizvoda (što bi moralo da se koordinira sa strategijom poljoprivredne proizvodnje, pre svega ruralne poljoprivredne proizvodnje i strategijom razvoja turizma), pića (naročito vina i jakih alkoholnih pića sa geografskim poreklom), drveta i proizvoda od drveta i nameštaja. Ovo su sektori koji istovremeno imaju adekvatne sirovine u Crnoj Gori i tržište na koje mogu da plasiraju robu“, objašnjava Radosavljević.

Prema njegovim riječima, osim dobre koordinacije industrijske politike sa drugim sektorskim politikama, neophodan je i razvoj infrastrukture (transportne i telekomunikacione) i riješavanje problema pristupa izvorima finansiranja od strane domaćeg sektora malih i srednjih peduzeća.

Logično se nadovezuje pitanje da li u Crnoj Gori postoje strategije za razvoj industrije?

Vlada je sredinom 2024. godine usvojila Industrijsku politiku Crne Gore za period od 2024. do 2028. godine koja se fokusira na digitalnu transformaciju, unapređenje inovativnih kapaciteta preduzeća, kao i prelazak na zeleno i održivo poslovanje, rekao je naš sagovornik i dodao da smatra da su strateški ciljevi Crne Gore dobro identifikovani i definisani, ali, kako kaže, ostaje da se vidi kako će teći implementacija.

Fokus na MSP sektor

Zašto su važna mala i srednja preduzeća, a zašto veliki igrači za zemlju poput Crne Gore?

„Za razvoj svake male otvorene privrede kakva je i crnogorska važno je da u svim segmentima postoje velika, po mogućstvu, globalna ili regionalna preduzeća, ali i veliki broj malih i srednjih preduzeća koji čine lanac vrednosti velikih preduzeća. U globalnom svetu velika preduzeća donose nove tehnologije i rast produktivnosti, otvaraju nova tržišta i daju određeni nivo stabilnosti privredi. Sa druge strane, potrebno je da se država fokusira i na podršku razvoju domaćeg MSP sektora“, kaže on.

Mnogo je razloga za to, ali dr Radosavljević izdvaja samo neke.

„MSP sektor je fleksibilniji i lakše se prilagođava promenama iz okruženja. Domaće investicije se uglavnom realizuju kroz ovaj sektor, a učešće domaćih investicija u ukupnim investicijama je uvek nedovoljno u zemljama u razvoju. Međutim, ono je najčešće ključ za prevazilaženje takozvane ‘zamke srednjeg dohotka’ u koju zemlje u razvoju lako mogu da upadnu ukoliko razvoj baziraju pretežno na stranom kapitalu. Veliki globalni igrači su mobilniji i često se dešava da posle određenog vremena napuste neko tržište (tipičan primer je napuštanje tržišta JIE globalnih kompanija poput Societe-Generale banke ili Telenora). Sa druge strane, kada MSP jednom postane deo lanca vrednosti velike globalne kompanije, ona ostaje u njemu i nakon odlaska iste sa tog tržišta. To doprinosi većoj stabilnosti privrede“, naglašava Goran Radosavljević.

Sama industrija ima malo učešće u ukupnoj privrednoj aktivnosti u Crnoj Gori, ali stabilizacija njenog učešća na nivou od oko 10-15 odsto, uz povećanje investicija u sektore koji proizvode robu veće faze prerade i samim tim veće dodate vrijednosti, moglo bi značajno da doprinese rastu privrede Crne Gore u budućnosti. Industrijska politika koja bi stvorila ambijent za tako nešto bila bi preduslov za razvoj ne samo industrije, već i sektora usluga. U suprotnom, očekivani rast sektora usluga, prije svega sektora turizma, preliće se na rast uvoza, smatra naš sagovornik.

EU i crnogorska industrija

Prema mišljenju dr Radosavljevića, budućnost industrije u Crnoj Gori u velikoj mjeri zavisi od ulaska u Evropsku uniju, ali i od diversifikacije i tehnološke tranformacije.

„Mislim da je u ovom trenutku za Crnu Goru ključan proces EU integracija. Svi ekonomski parametri zemalja koje su u prethodnih 20 godina postale članice Evropske unije ukazuju na značajan rast investicija, proizvodnje i standarda građana u tim zemljama. To bi sve moglo pozitivno da utiče i na stvaranje preduslova za dalji razvoj industrije u Crnoj Gori. Uz razvoj infrastrukture, veći stepen digitalizacije i značajne investicije u obrazovanje i inovacije, industrija Crne Gore bi mogla da bude u bliskoj budućnosti deo lanca vrednosti EU kompanija. Da li će to i biti zavisiće pre svega od nosilaca ekonomske politike, koji te uslove treba da stvore“, zaključuje.

N.M.