Zanati koji čuvaju crnogorsku kulturu i tradiciju

Đoko Medojević, stolar iz Mojkovca, već četrdeset godina bavi se izradom gusala, duboreza i različitih predmeta od drveta. Sa puno strpljenja, veštine i posvjećenosti detaljima, na tradicionalan način, ručno, samo uz pomoć dleta i jednog komada drveta, kreira kvalitetne, dugotrajne i nadasve lepe gusle.

„Danas sve manje ljudi poštuje ručni rad i prepoznaje razliku između mašinske obrade i ručnog rada. Sve se svelo na cijenu, a gusle su sve samo ne to… Za narode sa ovih prostora one su oduvijek bile više od materijalnog”, objašnjava naš sagovornik i dodaje: “U vrijeme moderne današnjice, izazov je sačuvati stare zanate i prodati svoje proizvode. Nekada se znalo ko pravi gusle, pa su kupci dolazili na kuću da kupuju, danas je to rijetko.“

Uprkos izazovima, Medojević ne odustaje od ljubavi prema svom poslu, već i dalje veruje u značaj tradicionalne izrade i kroz svoj rad šalje poruku o važnosti očuvanja zanata koji spajaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Za njega, gusle su mnogo više od instrumenta – one su simbol identiteta, kulture i duhovnog nasleđa jednog naroda.

Upravo zato, uz pomoć svojih sinova programera, Đoko je odlučio da se ipak okrene savremenim tehnologijama. Na veb sajtu gusle.me predstavlja svoj rad, te spaja tradicionalni zanat sa digitalnim dobom. Ovim potezom doprineo je proširenju tržišta, ali i omogućio ljudima iz različitih krajeva da prepoznaju i kupe autentične, ručno izrađene gusle.

Zanimljivi, ali zanati koji nestaju

Iako su tradicionalni zanati u Crnoj Gori sve manje zastupljeni, u ruralnim sredinama i među starijim generacijama i dalje ima onih koji opstaju – Đoko Medojević pravi je dokaz za to. Izrada gusala, međutim, nije jedini zanat koji se, uprkos tome što oslikava crnogorsku tradiciju i kulturu, suočava sa nestajanjem.

Izrada ručnih vunenih ćilima i tkanina zanat je koji je danas relativno redak. Ipak, u Pivi, Durmitoru i Crmnici, ovo tradicionalno tkanje vunenih tkanina na razbojima jeste zanat koji se prenosi kroz generacije, iako u manjem obimu nego ranije. Ovi ćilimi su bogato ukrašeni tradicionalnim motivima i to je ono po čemu su posebni.

U istu kategoriju se mogu svrstati i ručno pletenje i vez koji su naročito popularni među ženama. U nekim lokalnim zajednicama, posebno na severu Crne Gore, ova tradicija se još uvek neguje, uglavnom kroz izradu predmeta od vune, konca i drugih materijala, kako za domaću upotrebu tako i kao deo suvenirskog tržišta. Ovde je uglavnom reč o džemperima, maramama i drugim delovima nošnje.

S obzirom na to da su opanke zamenile moderne cipele, sve je teže pronaći zanatlije koje se bave izradom ove tradicionalne obuće koja se nosila uz narodnu nošnju. Ono što pak čuva ovaj zanat od potpunog iščezavanja jeste zainteresovanost turista da prilikom posete Crnoj Gori za sebe kupe suvenir u vidu para tradicionalnih kožnih opanaka.

U regionu Boke Kotorske, Budve i Ulcinja, i dalje je moguće pronaći čuvene suvenire od maslinovog drveta. Tradicionalno rezbarenje i izrada kuhinjskih predmeta poput kašika, posuda i čaša, postaje sve ređe zbog dostupnosti industrijski proizvedenih plastičnih i metalnih predmeta, ali popularnost među turistima jeste ono što ovaj zanat održava živim.

U Bokokotorskom zalivu postoji i tradicija izrade pomorskih čvorova, koja je bila važna za pomorce. Danas se čvorovi prave kao ukrasi i suveniri i to je način na koji se stanovništvo podsjeća nekadašnjeg važnog zanata.

U Skadarskom regionu postoji zanat izrade čunova (malih čamaca) koji se koriste za ribolov na Skadarskom jezeru. Ovaj zanat je specifičan za to područje i izražava vezu između lokalnih stanovnika i jezera. Iako je broj majstora mali, ribolovci koji i dalje koriste ovakav tip čamaca jesu ti koji održavaju tradiciju.

Gradovi kao što su Kotor i Perast obiluju starim zgradama i spomenicima, te na taj način čuvaju kamenorezački zanat. On je izuzetno važan u primorskim krajevima Crne Gore, ima dugu tradiciju i koristi se u izradi specifičnih arhitektonskih elemenata, kao što su kameni balkoni, grbovi i fontane – sve ono što nas prilikom obilska nekog starog grada ostavlja bez daha.

Borba za očuvanje baštine

Prema podacima iz Ministarstva kulture Crne Gore, postoji zabrinutost zbog opadanja zanatskih tradicija i izazova u pogledu njihovog očuvanja i razvoja. Tradicionalni zanati koji i dalje opstaju, opstaju zahvaljujući malom broju entuzijasta i podršci kroz turističku industriju. Ovo je razlog zbog kog su u Crnoj Gori pokrenuti različiti programi i projekti za očuvanje kulturne baštine, najčešće u saradnji sa nevladinim organizacijama, međunarodnim fondovima, ali i privatnim preduzetnicima.

Vlada Crne Gore je, tako, usvojila Program za razvoj i promociju zanatstva koji ima za cilj da poboljša konkurentnost zanatlija, poveća broj mladih koji se bave zanatima i ojača promociju tradicionalnih proizvoda. Program uključuje obuke, finansijsku podršku i marketing za zanatlije kako bi im se omogućilo da prošire tržište i očuvaju zanatske veštine.

Zanatska komora Crne Gore takođe aktivno radi na očuvanju tradicionalnih zanata kroz razne projekte i predloge zakona. Jedan od ciljeva komore je da osigura podršku malim zanatskim radionicama, kroz subvencije i olakšice, ali i kroz obrazovne programe koji bi privukli mlađe generacije da se bave ovim zanimanjima.

Velika podrška dolazi i od strane Evropske unije, kao i lokalnih nevladinih organizacija. IPA projekti pružaju sredstva za održiv razvoj ruralnih područja, koji uključuju i promociju i obuku u vezi sa tradicionalnim zanatima, a organizacije kao što je Expeditio iz Kotora pokreću projekte koji se fokusiraju na zaštitu nematerijalne kulturne baštine, u koju spadaju i zanati. Ove organizacije često organizuju izložbe, radionice i kampanje za podizanje svesti o značaju očuvanja zanata.

Iako turizam, dakle, igra najvažniju ulogu u očuvanju tradicionalnih zanata, naročito u primorskim i ruralnim sredinama koje su turistički najatraktivnije, velika pažnja posvjećuje se i edukaciji, odnosno pokretanju različitih kurseva i radionica u okviru škola i zanatskih centara. Ovakve inicijative imaju za cilj da prenesu znanje na mlađe generacije i zainteresuju ih za zanatstvo kao karijeru.

Značaj porodične tradicije

Iako sve ređe, ipak nije neobično da se zanat prenese sa kolena na koleno. Bećo Mandžukić deset godina radi kao časovničar u Beranama, a ovaj zanat je nasledio od dede i tetke.

“Ovaj posao je nešto što najviše volim da radim. Malo je ljudi koji se bave ovim zanatom. Deda Bećo, od kojeg sam takođe i ime naslijedio, radio je nekada u svojoj staroj kući. Radio je dugi niz godina dok se nije napravila zgrada u centru grada prije 55 godina. Kada je deda prešao da radi u svojoj časovničarskoj radnji, nakon nekog perioda je moja tetka počela da se obučava kod njega kako bi naslijedila njegov posao. Takođe je bila izvrstan majstor, kao i deda”, otkriva Bećo dodajući da je njihova radnja najstarija u Beranama koja i dalje radi istu delatnost kao u prošlosti, dok je sama tradicija duga oko 70 godina.

Oslanjajući se na preneto znanje, Mandžukić je dosta vremena izdvojio i za dodatne edukacije, istraživanja i sakupljanje različitog, savremenijeg alata kako bi započeo svoje novo poglavlje. Iako ima izazovnih trenutaka, kako kaže, od ovog zanata je moguće živeti. Najvažnije je truditi se, iznova učiti, pratiti i osluškivati šta mušterije žele i šta im je potrebno. Najlepše je kada mušterija izađe zadovoljna iz radnje i ponovo dođe sa osmehom.

“Volim što čuvam ovaj zanat od zaborava kao i njihov trud, odricanje i ulaganje u njega. Drago mi je da sam nastavio tamo gdje su oni stali. Planiram da se bavim ovim poslom dok sam živ, a nadam se da će me jednog dana i moj sin ili ćerka naslijediti u ovom poslu, pa da se nastavi ova tradicija još dugo, dugo godina.”

I.T.